Црквенословенски језик
Пут до црквенословенског језика Српске писмености какав познајемо данас, био је изузетно дуг. Тај пут обухвата стварање старословенског језика, затим појаву првог писаног извора на српсколосвенској редакцији старословенског језика (око 1185 – Мирослављево Јеванђеље) па отварање славенске школе у Сремским Карловцима 1.10.1726 године, када се званично прихвата рускословенски језик, иако је он читав век раније био познат српском становништву читањем књига које су стизале из Русије. И, ето, од тога дана па све до данас, званични богослужбени језик СПЦ, уз сићушне измене, је рускословенски језик, односно црквенословенски.
Рускословенски језик спада у књижевне језике. То би значило да је овај језик, као и српскословенски – спадао у језике писмености. Односно да је његова употреба била само писмена ,не и говорна. Развој народног језика је засебна категорија, и рецимо, док се у народу десила промена преласка Л у О, па је СЛНЦЕ постало СУНЦЕ, у језику писмености се и даље чувала традиција и до те промене није дошло…
Такође, према књижевним језицима код Срба се чувао сакрални однос. Такав однос изградио се самим стварањем старословенског језика јер је његова употреба била искључиво у домену богослужења, и богослужебних књига. Дакле, писменост се није одвајала од цркве. Са свјим развојем, старословенски језик је временом дао своје редакције. Но, иако је првим редакцијама старословенске писмесности (српскословенска редакција, рускословенска редакција итд…) дошло до раздвајања писмености међу народима, православна веза је и даље била изузетно јака и чврста; веза познатија као SLAVIA ORTHODOXA. Ова веза значила је да су књиге, које су иначе путовале по православним државама, могле бити дописане нпр у Србији, а да притом она и даље, када се врати у Русију или Бугарску, остане разумљива за тамошње читаоце.
Но, да не правим дигресију, вратио бих се на рускословенски језик. Када је под поглаварством патријарха Мојсија Петровића, дошло до прихватања рускословенског језика, српски народ то није доживео као замену једног језика другим, већ као усвајање друге варијанте (оне редакције поменуте у претходном пасусу) истог језика. Иначе, ова потреба Мојсија Петровића за јављање руском цару Петру Великом настала је из страха од унијаћења, из потребе за образовањем слабо образованог живља јер штампарије није било, као што није било ни отаца по селима. На срећу и очување православља, синод Руске Православне Цркве 1724. Године шаље Максима Терентевича Суворова у Сремске Карловце, и 1726 године отвара славенску школу, доносећи са собом приручнике за описмењавање. Те се ето на тај начин, рускословенски језик почео учвршћивати и био наш књижевни језик све до Вукове реформе када стандардизовани језик престаје да буде сакралан и када постаје доступнији народу, преузимајући црте народог говора, те отуда се и узима мото ”Пиши као што говориш, читај како је записано”. Али на сву срећу, црква је и даље задржала рускословенски језик, те га користи и дан данас, и овај језик и даље има улогу сакралног језика.
аутор текста
Душан Бањеглав