Свети оци Глагољице творци

Црквенословенски језик данас је богослужбени језик православних словенских народа. Раније, у средњем веку, он је био не само богослужбени језик, већ и језик писмености и културе словенског културног ареала. У то време црквенословенски језик, у својим националним редакцијама, био је у основи духовног живота Словена и њиховог међусобног општења.

Прасловенски језик

Најстарији словенски језик, од којег су се, непосредно или посредно, развили сви словенски језици, назива се прасловенским језиком. Лингвоним
прасловенски је услован, јер се не зна како су тај језик називали људи који
су њиме говорили. Прасловенски је језик без споменика писмености и све што се данас зна о том језику резултат је његове лингвистичке реконструкције, првенствено упоредно – историјским проучавањем словенских и индоевропских језика. Оне језичке црте које су заједничке словенским и неким несловенским индоевропским језицима вероватно су у прасловенском језику наслеђене из праиндоевропског, а оне језичке црте које су заједничке словенским језицима, а немају паралеле у другим индоевропским језицима највероватније су у тим језицима наслеђене из прасловенског, у којем су настале.

Време у којем је постојао прасловенски језик одређује се различито. У сваком случају треба имати на уму да је формирање појединих језика по правилу дуг процес и да је неопходно разликовати време почетне или неке касније фазе формирања прасловенског језика од времена његовог постојања као посебног језика. Са великим словенским сеобама почетком првог миленијума н.е. тај процес је несумњиво био започет. Са највише извесности може се, ипак, говорити о прасловенском језику од средине (или прве половине) I миленијума пре Христа до почетка I миленијума нове ере.

Ћирило и Методије

Почетак словенске писмености стоји у вези са светом и равноапостолном браћом Кирилом и Методијем. Њихова просветитељска делатност међу словенским народима започета је 863. године у Великој Моравској по позиву великоморавског кнеза Растислава (842-871). Он је наиме упутио посланство византијском цару Михаилу (842-867) са молбом да му пошаље таквог „епископа и учитеља“ који би моравском народу објашњавао хришћанску веру на разумљивом, словенском језику. У Цариграду је понуда кнеза Растислава добро примљена и још боље схваћена и одлучено је да се у Моравску пошаље једна верско-културна мисија нарочитог типа и метода рада, на чије су чело постављена браћа Константин Философ и игуман Методије, учени и угледни људи, већ искусни у пословима ове врсте, јер, како је то образложио сам цар Михајло Браћи: „обојицасте Солуњани, а Солуњани чисто говоре словенски“.

Браћа Константин (у монаштву назван Ћирило) и Методије били су родом из Солуна у коме је у то време живело много Словена, а нарочито је ближа и даља околина Солуна била густо насељена словенским живљем. Зато се и сматра да су Браћа, иако по народности Грци, већ у детињству добро научили словенски језик. Старији брат Методије (око 815-885) једно време је управник области настањене Словенима у долини Струме, али се касније повукао у манастир Полихроно на Олимпу и замонашио. Млаћи брат Константин (827-869) још је у Солуну показао изузетну даровитост за науку, па га је царица Теодора довела у Цариград, где је заједно са будућим царем Михаилом студирао код најбољих професора и научника онога времена. По завршетку студија најпре је обављао дужност хартофилакса (библиотекара и архивара) Цариградске патријаршије, а потом је позван да на Великој школи у Цариграду предаје философију (отуда му надимак „философ“).

Пре мисије у Моравској Константин је учествовао у двема мисијама: арапској мисији у Малој Азији код Сарацена и, заједно са Методијем, у хазарској мисији, приликом које је Константин, у граду Херсону, проучио самаријски дијалект и писмо, пронашао јеванђеље и псалтир на готском и научио тај језик и ту је пронашао мошти светог Климента Римског.

Пре поласка мисије на пут у Моравску, Константин је заједно са Методијем и другим сарадницима саставио азбуку за словенски језик и превео богослужбено јеванђеље и друге основне богослужбене књиге. Тако опремљени стигли су у Моравску 863. или најкасније 864. године. У Моравској су Константину и Методију додељени ученици да их Браћа науче словенској писмености и припреме за свештенике. Поред тога, радили су на увођењу словенског богослужења и организовању националне цркве, а наставили су и са превођењем библијских и других богослужбених књига. Већ од првих дана овај и овакав рад Браће наишао је на отворено непријатељство латинско-немачког свештенства, које је раније овде ширило хришћанство.

После четрдесет месеци боравка и рада у Моравској света Браћа су 867. године, на позив папе Николе I, заједно са својим ученицима кренула на пут у Рим. На путу за Рим, у Венецији, Браћа су имала диспут са тзв. тријезичницима, који су сматрали да су у писмености допуштена само три језика: јеврејски, грчки и латински, они језици на којима је био исписан натпис на Спаситељевом крсту. Ослањајући се на Свето Писмо и примере из црквене историје, Константин је доказао да сваки народ има право да слави Бога на свом језику. У децембру 867. године Константин-Ћирило и Методије су, носећи са собом мошти светог Климента Римског, стигли у Рим, где их је дочекао нови папа Адријан II, који је одобрио вршење богослужења на словенском језику.

У Риму се Константин изненада разболео, ступио у грчки манастир и замонашио се узевши монашко име Ћирило. Упокојио се 14. фебруара 869. године.

Идуће, 870. године, Методије је постављен за Панонско-моравског архиепископа. После Ћирилове смрти Методије се није одмах вратио у Моравску, већ је, на позив кнеза Коцеља, отишао у Панонију, где је наставио преводилачку и просветитељску делатност. Међутим, ово наименовање је наишло на жесток отпор немачких бискупа (салцбуршког, посавског), који су, сматрајући те територије својим подручјем, настојали да спрече Методију преузимање дужности. На превару су га извели пред свој суд и скоро пуне три године држали у тамници у Баварској, из које је ослобођен тек на директну интервенцију папе Јована VIII и тако се, 874. године, вратио у Моравску. У Моравској је у међувремену дошло до великих политичких промена: уз помоћ Немаца Растислава је свргао са престола његов синовац Сватоплук, који је био противник словенске писмености.

Методије се упокојио 6. априла 885. године, претходно указавши на Горазда, једног од својих ученика, као на наследника.

После Методијевог упокојења у Моравској су настали тешки дани за словенско богослужење и словенску писменост. Нови папа Стефан V није потврдио Горазда за Методијевог наследника, већ је на место Панонско-моравског архиепископа именовао немачког бискупа Вихинга и забранио богослужење на словенском језику. Ученици светог Ћирила и Методија протерани су из Моравске, а неки продани као робље.

Међутим, прогнани из Моравске, њихови многи ученици пренели су праксу словенске писмености у другим крајевима словенског света. Најјаче жариште словенске писмености, глагољске, распламсало се уМакедонији, на обалама Охридског језера, где је нашао уточиште и деловао велики број прогнаних ученика на челу са Климентом и Наумом. За време владавине бугарског цара Симеона (893-927) развија се снажан центар словенске писмености на његовом двору у Преславу.

Познате су две словенске азбуке: глагољица и ћирилица. Глагољица је прво словенско писмо, њу је саставио Константин-Ћирило. Основни извор глагољице је грчки алфавит, али садржи и елементе преузете из старојеврејског писма и, можда, коптског. Ћирилица је настала од грчког уставног, свечаног писма, допуњена словима којих у грчком алфавиту није било, и то у Преславу, у време владавине цара Симеона. Током и XI века у употреби су равноправна била оба писма– глагољица и ћирилица. Почетком XII века, међутим, ћирилица је код православних Словена на Балкану потиснула глагољицу и остала у употреби, у новијој варијанти, све до данас. Све до средине XIX века ћирилица је била службено писмо и у Влашкој и Молдавији.

Преузето из књиге: